Споменици и меморијали
- Царичин град (Justiniana Prima): Иако археолошко налазиште, оно је само по себи монументални споменик ктитору цару Јустинијану I. Посебно је занимљив фрагментовани јонски капител са царевим монограмом.
- Споменик палим борцима у центру Лебана: Централно место окупљања за одавање поште жртвама ратова деведесетих и НАТО агресије. Споменик чува сећање на 20 бораца и 4 цивила из лебанског краја који су изгубили животе током 78 дана бомбардовања. Сваке године, 24. марта, код овог споменика се служе опела и полажу венци у знак сећања на почетак ваздушних напада на тадашњу СР Југославију. О овом обележју и церемонијама брине локална Организација бораца рата од 1990. до 1999. године, заједно са општинским руководством и удружењима потомака ратника. Смештен је на централном градском тргу, што га чини главним местом за окупљање током државних празника и комеморација.
- Споменик Кости Стаменковићу у селу Шилову.
Коста Стаменковић је био истакнути југословенски револуционар, комуниста и народни херој. Иако је рођен и већи део живота провео у Лесковцу, његова судбина је нераскидиво везана за општину Лебане, где је окончао свој живот 26. марта 1942. године у селу Шилову. Након што су његову групу опколили четници, Стаменковић је, не желећи да падне жив у руке непријатељу, активирао ручну бомбу и извршио самоубиство. Заједно са њим погинуле су и његова ћерка Лепосава (Лепша) Стаменковић и две партизанке.
- Споменик Радовану Ковачевићу Максиму, народном хероју налази се у дворишту Основне школе „Радован Ковачевић Максим“ у Лебану. Сваке године 13. марта, на Дан школе, овде се полажу венци. Радован Ковачевић је био политички комесар Јабланичког партизанског одреда и погинуо је у борби против окупатора 1943. године.
- Споменик народном хероју Стојану Љубићу у Лебану налази се у заједничком дворишту Гимназије „Стојан Љубић“ и СТШ „Вожд Карађорђе“. Сваке године се на овом месту 2. априла полажу венци и обележава дан школе. Био је командант Другог јужноморавског партизанског одреда и погинуо је децембра 1943. године у борби против четника у селу Косанчић.
- Споменик војводи Илији Николићу – Бувском налази се у селу Бувце. Илија Бувски је био командант Прве јабланичке четничке бригаде током Другог светског рата. У селу се одржавају манифестације попут „Четничког дана“ у организацији Равногорског покрета, где се полажу венци и одржава помен овом локалном команданту.
- У селу Бошњаце код Лебана налази се спомен-обележје посвећено борцима и жртвама из Другог светског рата, препознатљиво по симболу петокраке. Споменик је подигнут у знак сећања на мештане који су учествовали у Народноослободилачкој борби (НОБ). На споменику су уклесана имена палих бораца из села Бошњаце, које је било једно од већих упоришта отпора у овом делу Јабланице. Споменик се налази у центру села, уз главни пут Лебане-Лесковац.
- У селу Клајић, у самом центру села, налази се споменик из НОБ-а. Посвећен је борцима из овог села који су погинули у Другом светском рату. Клајић је, као и остала села на планини Радан и Гољаку, био активно укључено у устанак и пружало је уточиште партизанским јединицама.
- Споменик палим борцима на Змијином камену (Секицол): Посвећен борцима из Другог светског рата (1941–1945). Назив „Змијин камен“ потиче из народних предања. Према једној верзији, име је добио по великом броју змија које су се сунчале на стенама, док локалне легенде често помињу и митска бића или догађаје из далеке прошлости везане за овај специфичан камени масив. Данас је ово популарна дестинација за планинаре, рекреативце и излетнике. Стаза до споменика је релативно приступачна и често је одредиште за шетњу мештана Лебана.
- Спомен-обележје у селу Шумане: Посвећено палим борцима у Првом светском рату, где се редовно обележава годишњица пробоја Солунског фронта. Спомен-обележје је подигнуто у част палим ратницима из овог села и околине који су дали своје животе у ослободилачким ратовима Србије од 1912. до 1918. године. Сваког 15. септембра, поводом годишњице пробоја Солунског фронта, код овог споменика се одржавају свечане церемоније полагања венаца. У овим догађајима редовно учествују представници Општине Лебане, СУБНОР-а, установе, организације и мештани села Шумане. Налази се у самом селу, које је иначе познато као један од „скривених драгуља“ лебанског краја због своје природне лепоте и гостопримства.
- Споменик слободе је подигнут у знак сећања на победу Јабланичког народноослободилачког партизанског (НОП) одреда над казненом експедицијом немачке војске. Означава место где су вођене борбе за одбрану овог краја и симболизује отпор локалног становништва фашистичкој окупацији. Објекат је под заштитом Завода за заштиту споменика културе, што потврђује његову велику историјску и културну вредност. Препознатљив је по својој архитектури која укључује црвену петокраку, иако је у прошлости био мета вандализма, након чега је у неколико наврата успешно рестауриран и очишћен. Налази се на самом улазу у град, уз регионални пут, што га чини једним од првих историјских обележја које посетиоци виде при доласку у Лебане.
- Споменик Срђану Симоновићу: У селу Коњино је 2019. године откривен споменик војнику Срђану Симоновићу, мештанину који је погинуо 1998. године на караули Горожуп код Призрена.
Меморијалне чесме и крајпуташи
- Спомен-чесма у селу Свињарица: Посвећена борцима палим у Балканским ратовима, као и Првом и Другом светском рату. Представља један од најдирљивијих меморијала у околини Лебана, јер на малом простору сажима страдања и херојство мештана кроз три велика рата. Налази се у центру села Свињарица, које је смештено на путу ка археолошком локалитету Царичин град. Због свог положаја, често је станица туристима који обилазе Јустинијанову задужбину. Традиција подизања спомен-чесми у јужној Србији има дубоку симболику – вода која тече представља „живо сећање“ на претке, а путницима намерницима нуди окрепу, подсећајући их на жртву коју су ти људи поднели за слободу.
- Крајпуташи у селу Прекопчелица: Налазе се у порти цркве Св. Николе у близини Царичиног града и представљају јединствене „неме сведоке“ ратова вођених на овом простору. Својеврсна су „галерија на отвореном“. Представљају један од најнеобичнијих и најлепших облика народног градитељства и сећања у лебанском крају. За разлику од класичних споменика, они су директна веза са породичном и ратничком историјом овог села. Подигнути су војницима и мештанима који су страдали у Балканским ратовима и Првом светском рату, а чији се гробови често налазе далеко од завичаја (у Плавој гробници острва Видо, у клисурама Албаније или на Солунском фронту). Породице су их подизале како би њихове душе „имале где да се врате“. Израђени су од локалног камена пешчара, на њима су уклесани ликови војника у пуној ратној опреми (пушка, шајкача, ордење). Често су обојени живим бојама (иако су данас избледеле), са детаљним натписима који говоре о животу и смрти ратника, често писаним у првом лицу („Овде стани, путниче, и прочитај мој јад…“). Под заштитом су Завода за заштиту споменика културе Ниш као значајно непокретно културно добро. Сматрају се заоставштином народног каменорезачког заната Јужне Србије.
- Споменик и чесма у селу Слишану је подигнута у част 179 војника и бораца из овог места који су погинули у Првом и Другом светском рату. Слишане је познато као село са богатом ратничком историјом, а ова чесма са уклесаним именима служи као главни чувар колективног сећања на велике људске губитке које је село претрпело у ослободилачким ратовима. Чесма се налази у центру села, које је смештено на висини испод Петрове горе.
Архитектура
- Куће породице Драговић у Лебану представљају примерке грађанске архитектуре између два светска рата у овом делу Србије. Сенатор Милутин Драговић и његов брат Милош изградили су своје домове не у главној улици, већ преко реке Јабланице (са леве стране идући из правца Лесковца), у близини тадашњег привредног центра вароши.Куће су изграђене код данашњег (сада напуштеног) млина. Милутин је на том простору створио праву привредну империју која је обухватала млин, хладњачу и хангаре, док се изнад кућа на брду до самог врха простирао виноград у каскадама. После Другог светског рата, нова власт је породици Драговић одузела готово сву имовину. Једина кућа која је касније враћена породици (ћерки Милоша Драговића, Мили) била је Милошева кућа, јер је била скромнија од Милутинове. Милутинова кућа је деценијама коришћена за различите јавне намене, а једно време је у њој била смештена и библиотека. Милутин Драговић је био један од оснивача модерне лебанске вароши и један од покретача Јабланичке кредитне штедионице (1924), а његове куће су биле симбол економског процвата Јабланичког среза.
- Стара чаршија у Лебану ужива статус просторне културно-историјске целине. Овај статус је добила како би се очувала њена специфична архитектура, амбијентална вредност и урбана матрица која сведочи о грађанском успону варошице након ослобођења од Турака. Чаршија обухвата низ зграда дуж главне улице (данас улица Цара Душана и околне мање улице). Ове зграде одликује архитектура с краја 19. века где се преплићу утицаји народног градитељства и тадашњих европских архитектонских стилова (неоренесанса, необарок). Већина зграда је пројектована тако да се у приземљу налазе локали, занатске радње и кафане, док је спрат био намењен за становање власника. Некада су овде доминирале терзије, грнчари, ковачи и трговци. Чаршија је била „срце“ Лебана у време када је варошица била један од важнијих трговачких чворова између Лесковца и Косова и Метохије. Зграде укључене у заштиту Старе лебанске чаршије су зграде са у улици Цара Душана са кућним бројевима 93, 95, 97, 114 и 116; у улици 19. августа број 3, стара зграда Општине и Суда: Иако су многи објекти током времена мењали намену, ове јавне грађевине доминирају центром и својим масивним зидовима и стилским детаљима одсликавају административни значај који је Лебане добило након ослобођења. Куће су имале строго функционално приземље где су се налазили дућани, занатске радионице или кафане. На спрату се налазио приватни простор до кога се долазило дрвеним степеницама. На спрату су се налазиле простране собе са високим плафонима. За разлику од сеоских кућа, ове су имале салоне за пријем гостију опремљене намештајем који је стизао из Беча или Пеште (софе, округли столови, клавири код богатијих). Собе су се грејале великим зиданим пећима или каљевим пећима. Кухиња је често била издвојена или се налазила у задњем делу спрата, са оџаклијом, али су грађанске куће већ тада почеле да уводе модерне шпорете. Ове куће су имале унутрашња дворишта заштићена високим зидовима, где су се налазили бунари, оставе и чесме, пружајући породици потпуну приватност усред прометне чаршије.
- Локалитет Свињаричка чука у селу Штулац представља једно од најважнијих археолошких открића у Србији последњих година. Ово неолитско насеље мења наше разумевање почетака цивилизације у Европи, јер су ту пронађени остаци кућа стари чак 8.000 година (рани неолит), што их везује за Старчевачку културу. То је била једна од првих стално насељених земљорадничких насеобина у Европи. Археолози су 2024. године открили потпуно очувану правоугаону кућу изграђену од преплета и блата, што је права реткост за тај период јер се раније веровало да су људи тада живели искључиво у земуницама. Иако је најпознатији по неолиту, локалитет је био насељен хиљадама година. Пронађени су и трагови из бакарног, бронзаног и гвозденог доба, као и средњовековни остаци. Осим архитектуре, пронађени су камени алати, керамика и вредни предмети попут нефритског амулета у облику жабе и златних предмета из каснијих епоха. Истраживања спроводи међународни тим стручњака из Аустријске академије наука и Народног музеја у Лесковцу


