Територија општине Лебане има богату прошлост која сеже хиљадама година уназад. Први знаци живота забележени су још у праисторији што доказује најновије откриће налазишта „Свињаричка чука“ из периода млађег каменог доба. Ово налазиште налази се у непосредној близини археолошког локалитета Царичин град. На основу археолошких налаза на овим просторима живело се и у античком, рановизантијском, византијском и средњовековном периоду.
Први значајнији историјски извор који сведочи о постојању Лебана и околних села свакако је турски попис (дефтер) Крушевачког санџака из 1516. године. У њему сазнајемо да је Лебане село које је уписано под називом Хлебан и да припада нахији Дубочици која је део Крушевачког санџака).
У 17. и 18. веку, током Велике сеобе већи део српског становништва исељава се са ових простора, а током Првог српског устанка Срби подижу буну против османске власти. Један од најпознатијих устаничких вођа био је војвода Цветко Врановачки. Он је неколико година ратовао против озлоглашеног арнаутског спахије Абдул – Рахмана Слишанског, све до погибије 1809. године. Центар окупљања српских устаника под Цветком Врановачким била је црква Свете Петке у Бошњацу. Она ће поред духовне одиграти и веома значајну улогу у јачању српске националне свести међу становништвом у селима Доње Јабланице. Због те своје улоге нашла се неколико пута на удару Арнаута који су је палили и рушили у првој половини 19. века.
Након избијања Другог српско-турског рата крајем 1877. Тимочки корпус под командом пуковника Ђуре Хорватовића напредовао је ка Пустој реци и Јабланици почетком јануара 1878. Оно што је важно истаћи да су битке за ослобођење Пусте реке и Јабланице углавном вођене са нерегуларним турским трупама, односно арнаутским башибозлуком. 19. јануара 1878. на Богојављање јуначка српска војска је ослободила Лебане и околину након 423 године ропства под Турцима и Арнаутима. Одлукама Берлинског конгреса територија данашње општине улази у састав Кнежевине Србије и то најпре као део Топличког, да би касније постала део Врањског округа. У том периоду Лебане постаје центар новоформираног среза Јабланичког. У Лебану оживљава културни, политички, просветни, црквени и привредни живот. Оснива се пошта, суд, жандармерија, шумарска служба, отварају се школе, културно-просветна друштва, а све у циљу организације државне власти на новоослобођеним територијама. Крајем 19. века кренуо је и развој здравства у Лебану. У њему је у периоду од 1900. до 1903. и од 1913. до 1914. године био први стални приватни лекар Аустријанац др. Леон Вајс. На основу одлуке министра унутрашњих послова 1904. године за пијачни дан у Лебану одређен је петак.
Године мира и спокојства прекинуо је почетак Балканских и Првог светског рата. Већина мушког способног становништва учествовала је у српској војсци и у ослобађању Косова и Метохије, Старе Србије и Македоније од Турака у Првом Балканском рату. Током Другог Балканског рата мушко становништво са ових простора било је мобилисано у Други пешадијски пук „Књаз Михаило“, чувени „Гвоздени пук“. Само годину дана након завршетка Другог Балканског рата отпочео је Велики рат. Ратни сукоб светских размера, какав до тада историја није забележила. Лебанчани који се нису повукли са српском војском преко Албаније на Крф и Солунски фронт, учествују у подизању Јабланичко – топличког устанка 1917. године у јединицама војвода Косте Војиновића Косовца, Косте Миловановића Пећанца, Димитрија Беговића, Милинка и Тошка Влаховића. Они пружају отпор присилној бугаризацији српског становништва у Јабланичком срезу. Као одмазду за подизање устанка Бугари након његовог гушења крајем марта 1917. одводе велики број Лебанчана и стрељају их код Синковца у Араповој долини и у Сурдулици. Међу стрељаним Лебанчанима посебно се истакла, за очување српске националне свести, жена народног посланика Гаје Николића, Магдалена Николић.
После пробоја Солунског фронта 1918. године и стварања нове државе Краљевине СХС, Лебане задржава статус седишта Јабланичког среза и седишта општине. У периоду између два светска рата поред земљорадње и пољопривреде, долази до развоја занатства, трговине, школства и здравства. Отварају се бројне занатске и трговачке радње, отварају се банкарско-кредитне установе, обнављен је рад пореске управе, судства и здравствених установа. Лебане је између два светска рата имало две банке и то: Привредну банку а.д. и Јабланичку кредитну штедионицу. У Лебану је прва лекарска ординација (гинекологија, акушерство, рендгенологија, педијатрија и мала хирургија) Др.Митића отворена по завршетку Првог светског рата 1919. године, а наредне апотека и адвокатска канцеларија г. Ерића. Лебане од 1930. године има Суд који је и данас надлежан за три општине: Лебане, Медвеђу и Бојник.
Период између два светска рата обележиле су и политичке борбе између радикала и демократа. Вође радикала били су браћа Милутин и Милош Драговић, лични пријатељи и побратими краља Александра Карађорђевића. Вођа демократа био је Гаврило Гаја Николић. Од 1935. године у општини се осећа и утицај радничке класе. Забрањена Комунистичка партија Југославије организује прве партијске ћелије. Први организатори Комунистичке партије Југославије, учитељ Вукајло Кукаљ и Петар Станковић основали су партијску ћелију у Бувцу 1938. године.
На заравњеном платоу у центру Лебана, који је био део имања браће Драговић 1931. године отпочела је градња цркве Усековања главе Светог Јована Крститеља. Црква је освештана 1946. године.
Након завршетка Другог светског рата процветала је привреда, највише пољопривредна производња и прерада, затим текстилна, метална, фармаколошка, дрвно-прерађивачка индустрија. Опшина Лебане је дала десетак академика, преко 30 доктора, професора, историчара, економиста, правника, лекара, инжињера, математичара…
